Propuštena kroz tvoje reči,
ja se osećam očišćeno
od svih patnji iz prošlog života.
U ovoj konačnosti
u tvom sazvežđu,
ja spoznajem vezu sa svojim Izvorom.
Tvoja posvećenost
u svakom nemirnom koraku
najlepše je jutro svakog mog dana
jer osnova celog našeg zajedničkog postojanja jeste
dobrota, istina i lepota -
jedino provereno zemaljsko trojstvo.
U tvojoj poeziji diše želja za begom u sibirske šume.
Na vratima ulazi mačka umesto pokisle ti drage.
Pomišljam koliko skriveno poklanjam emocije u svojim rečima.
Reke i planine iz mojih tekstova blago se obraćaju tvojoj osami i imaginarnoj ženi.
Moji visoki zidovi osmehuju se svim likovima iz tvojih priča.
Moj mrak rukuje se sa tvojom surovom stvarnošću.
Moja ravnodušnost stoji rame uz rame sa tvojim buntom.
Ali toplina...
Toplina isparava iz svakog stiha.
Moja nestrpljivost obasipa poljupcima tu čaroliju koja se nikada ne razbija u tvojoj priči.
Tvoja nesvesno prikazana skromnost vuče konopce ringa; u tvom promislu o životu, borba se vodi samo na slobodi - slobodi koja te je sama iznedrila.
Pretpostavljam da su tvoje unutrašnje suze krupnih kapi, neuobičajno velikih za ne tako veliko muško telo. No ti bi i revanš upotrebio pre nego pusiš koju da ti niz lice sklizne u dlanove.
Za tebe takvog, ja sam ona koja dolazi i ostaje.
Sva moja brda i doline, sve moje ponore i osmehe, svako moje filozofsko jutro ja nosim sa sobom.
U tvom dvorištu ja čujem pesmu mog predela.
Svi tvoji ljubimci moje su drugarice.
Tvoja strogost meni krišom poklanja osmehe.
Ja najbolje čuvam tvoje male tajne.
Prisan, ti poklanjaš celog sebe nepoznatoj ženi. Ona je uvek prava ta.
Ne retko distancirana, poklanjam iskrene privide bliskosti.
Obožavam buđenja iz zanesenosti i naivnog poverenja, uverena da je dostojanstvo na svome mestu. Tu se onda gotovo uvek stvori prostor za bajalicu o kojekakvom prokletstvu.
I strah.
Ne znam odakle mi ideja da ga možemo imati.
Neustrašiv kao Atila Han, neuništiv kao moja pozitivna energija, ti seješ ljubav u svojoj poeziji.
Tvoji prijatelji znaju zašto su blizu.
Čojstvo, smernost, učtivost, prodornost, osmeh, osmeh i duboki pogled - svaki tvoj pokret i okret i korak i cilj imaju dobro i lepo u svojoj osnovi. Istina je podrazumevana kategorija.
Ti imaš znanje o životu.
I društvo bi našao i u sibirskoj šumi.
Tvoja pesma bi se čula i na pustom ostrvu - jer izvor života i ljubavi opšte ti je naklonjen.
Hvala ti za ovaj put laticama posut.
"Da za me sreću donosi otkriću joj usred noći ili po ponoći."
Malarme, Rembo i Prever govore kroz tebe.
Nepresušni izvor pozitivne energije,
božanstvena arija slušana od celog, zadivljenog sveta,
vedrina na dekolteu lepe žene,
elegantna brzina pastuva,
čarolija iz drevnih reči,
Sunce u subotnjem jutru dvoje u ljubavi,
melem za svaku tešku reč,
miris jorgovana u vrtu,
strpljenje u čekanju,
radost novog života,
okrepljujuća voda putnika u Sahari,
najukusniji kolač za venčanje,
maca i kuca kojima se raduju deca,
tišina čitanja knjige,
dodir pamuka,
sloboda umetnika.
Sve sam to ja
otkada uživam tvoju blizinu.
Ravnica mi golica pogled.
Čaroliju iz ramena prosipam.
Planovi su pali na moj osmeh -
nazdravljamo u ime novog života.
Kosmički prsten mi svetluca na grudima,
ti zadovoljno dočekuješ moje reči.
Sve je po pravilima i propisima,
po svim kodeksima i željama - našim.
U dlanovima ti plešu moji poljupci,
oči su ti pune osetljivih misli.
Da li od plahovitosti moje ili tvoje,
svaki naš uzdah treperav je.
Sanjani u sebi smireno i tiho,
naši snovi sjaje pred kosmičkim promislom.
I preci naši blagoslovili su nam dom.
Do kuće ja dolazim samo prvom klasom.
Žamor ljudi u internacionalnom vozu.
Do tebe ja dolazim samo prvom klasom.
Nebo i oblaci sneni su kao u nekoj bajci.
Ja vreme nosim na ustima.
Prste utapam u tu mekoću na nebu -
tvoja koža topla je i gipka.
Pogled mi je prikovan za kretanje -
ispod tvojih arkada gledam film o budućnosti.
Obrazi mi sijaju od blagog vetra današnjeg -
tvoj osmeh usijan je pločnik za moje vedre misli.
Ruke mi klize po papiru -
tvoje grudi najlepša su prolećna krošnja
u koju sam zagnjurila glavu.
Noge su mi stabilno položene -
tvoja strast oslobađa moje duboko disanje.
Srčana čakra izbija mi iz ove limun-žute košulje -
tvoje srce kuca na mom dekolteu.
Ramena su mi u nožicama dveju ptica -
invetivnost prosipaš iz svojih ruku.
Rebra bi da se rasprše po prostoru -
tvoja krsta su osetljiva pre tog važnog poljupca.
U sebi čujem najlepšu pesmu -
tvoje razigrane reči su to
u svakom subotnjem jutru.
Radost nas ne mimoilazi.
Ljudi su u ovom vozu sretni.
Ljudi u tvom komšiluku su nasmejani danas.
I povremena kiša puna je sunca ovog popodneva.
Ove oranice, od skoro mi voljene ravnice,
gazim bosim nogama -
plodne su i nesagledive kao naši blogovi.
Svaka životinja u našoj blizini pitoma je
jer iskrenost miluje znake ljubavi,
koju pažljivo spuštamo u ruke jedno drugom.
Planine u mom kraju
sigurno su u blagom listanju i cvatu
jer duša mi je nasmejana tiho i u sebi,
zbog tebe.
I mora i ratovi umireni su sada -
tako si rekao da će biti zbog nas.
Ah, volim ovaj žamor što u vozu vlada.
Do tebe dolazim samo prvom klasom.
U tvom dvorištu smo. Vežbamo Tai Chi Chuan. Pored nas - lep, nizak, drven stol svetle boje. Krem bela tkanina je na njemu, gusto neko tkanje. Upaljeno je nekoliko mirišljavih štapića Feng Shui EARTH, onih svetlo zelenožutih. Vetar je blag, skoro da se jedva oseti.
Čaj na stolu. Čaj u širokoj, niskoj beloj šolji bez drške. Moje telo je lepo kao i tvoje. Konačno sam zadovoljna svojim telom. Divim se refleksiji Sunca na tvojoj prozračnoj koži. Pogled kao da ti je ispunjen mladom travom. Umiruje me i samo jedan nehajni pogled tvoj.
Skoncentrisani smo na vežbu. Svako je u vezi sa sobom, ali pratimo ritam u pokretima jedno drugog. Laki smo kao voda. Mogli bismo klizati tik iznad zemlje. Osećaj u glavi u vezi sa prostorom, koji naša tela zauzimaju u atmosferi, neverovatan je - kao da jako lako možemo da kontrolišemo naše fizičko.
Svet je... sa svim svojim reklamama, politikama, sa zajedljivim rečima, sa salonskim idiotizmom preodenutog u hipsteraj, sa svim svojim pričama o zdravom i nezdravom životu... taj svet nas ne dotiče. Mi smo nevidljivi za njega.
Ne govorimo skoro ništa, ali pažljivo slušam ti disanje i ti moje. Uzbuđeni, ipak nastavljamo sa vežbom.
U granici pucanja od bukvalnog seksualnog uzbuđenja, koje rađa lepota naše svesti o tome višem nivou koji živimo - u toj granici staje vreme. I onda sam sigurna u svaki svoj pokret - pokret u kojem ne postoji bol. Pokret u kojem se tvoj um spaja sa mojim. Pokret u kojem je sve čisto.
Mom lutanju
došao je kraj.
On je taj.
